Katul 2 (puta 3)
Vrapčiću zabavo moje djevojčice
s kim se igra koga u krilo prima
kome kažiprst daje da ga hvata
i koga na kljucanje oštro draži
kad joj se — mojoj nasušnoj potrebi —
hoće malo onako pošaliti slatko
i na izvjesnu utjehu sebe bolne
da tada mislim bar stiša se ljuti žar —
s tobom kad bih se mogao igrati kao ona
i duši olakšati nemira jad!
Latinski izvornik npr. kod Rudyja Negenborna.
Ovako je to preveo Franjo Maixner (prije 1894):
Vrapče, zabavo moje mile ljube,
S kim se igrati, kog u krilu držat,
Komu, kad srće, prstić nježni pružat
I na griskanje dražit običaje,
kad se ljubi lijepoj divnoj mojoj
Ne znam kakve prohtije šale zbijat
I za bolove svoje tražit melem,
Mislim, time i smirit žarki plamen:
Oj da igrat se i ja s tobom mogu
I utišati crne brige duše!
Ovako Nikola Milićević (1964):
O vrapčiću, radosti djevojke moje,
koja se s tobom igra, na grudi te stavlja
i prste ti pruža da ih pohlepno kljucaš
i često te draži da je oštro ugrizeš,
kada se njoj, mojoj blistavoj želji,
prohtiju šale, ni sam ne znam kakve,
samo da stiša i zavara svoju tugu,
a možda i zato da u sebi smiri plamen
koji je žeže. — O kad bih mogao
da se s tobom poigram kao i ona
i tako da prognam ove žalosne brige
iz svoje duše!