Iz praznine: Krleža
"Miroslav Krleža umro je dvadeset devetog decembra osamdeset prve, u jedan sat po ponoći"
U tom fantastično negatorskom prebrojavanju, u neprestanoj rezignaciji nad činjenicama cele jedne civilizacije, dobiće ova stotinu znakova šibe i poruge, a njeni reprezentanti, građanstvo u svom punom obimu, otkriće nam se kao rulja egocentrika sa sedamdesetsedam hiljada životnih pomagala. Grijalice, škotski pledovi od kamiline dlake, flakoni, bunde predstaviće se kao suvišni, bedasti, nepotrebni rekvizitarijum jednog sveta na umoru. A predmetnost, ornamentalno bogatstvo i industrijalizovano čovečanstvo s početka dvadesetog veka činili su na stvari dragocenu sumu dugog i tegobnog puta ove iste rase ljudi i žena, konačne rezultate jednog beskrajnog puta od kamene sekire naovamo. I te grijalice i ti flakoni i ti škotski pledovi behu izmišljeni od darovitih pronalazača, od vrsnih i spretnih majstora, behu stvoreni radom miliona ruku, a da se ni jedna od ovih pojedinosti, od ovih milijardi ljudskih pomagala nije pokazala sopstvenom negacijom samo zbog toga što je taj mundus rerum neravnomerno raspoređen ili što ga je u nečijem posedu bilo više no u drugih. Škotski pledovi izmišljeni su da bi se goli čovek ogrnuo na ovoj ledenoj i nepristupačnoj planeti, a grijalice, bilo električne ili ne, služile su i služiće istoj svrsi vekovima. Ta jednostranost Krležine optike osvetiće se ovom obimnom delu tako što će ga lišiti najvećeg broja pojedinosti, najšire skale detalja koji okružuju život civilizovane jedinke dvadesetog stoleća, a nedostatak malih i velikih mehanizama u ovim knjigama pokazao sam već ranije. Nema u ovoj biblioteci pojava, pojmova i stvari, u svoj leksikografskoj gunguli sudbina, događaja i istorije, najvećeg broja pronalazaka za koji je znala već viktorijanska Engleska, a ono malo kinematografske scenografije iz Adama i Eve (i koja na najlepši način dotiče činjenice aktuelne za ovu umetnost u godini 1922), skoro je sve što se kod Krleže može u tom smeru pronaći. Tokom šezdeset godina mukotrpnog i ustrajnog Krležinog rada nad mnogobrojnim rukopisima, doista su vaspostavljene raznovrsne galaksije, ali one su u svojim golemim celinama ostavile raznorodne prazne prostore, čiji će se golemi previdi otkrivati sve više.
Bora Ćosić, Poslovi, sumnje, snovi Miroslava Krleže, Zagreb: Grafički zavod Hrvatske, 1983, s. 91--92
Gledano iz 2005, najteže mi je zamisliti kako je mogao postojati Autoritet; pogotovo književni Autoritet (u vezi, bojim se, s općenitim zamišljanjem književnosti kao ozbiljne stvari). Kako se to moglo biti krležijanac. Pogledajte Ćosića: njegova je kritika Krleže iz 1983. oblikovana do nesnošljivosti krležijanskim stilom --- upravo onim što mene kod Krleže najviše nervira, tom mjernom jedinicom nedostatka osjećaja za mjeru --- i taj je stil Ćosiću ostao sve do danas. Autoritet: obožavamo ga čak i kad ga psujemo. Paralelu je moguće povući jedino s političarima. A danas --- spomenik-hrušt u Dubravkinom putu, za šetače s psima i djecom. I to je, nekako, za Krležu prikladno.
književnost
hrvatska
balkania